Život.

Sedim u kafiću u kom radim. Osam je sati ujutru, pijem jutarnji espreso bez šećera i osećam njegovu gorčinu u svojim ustima. Razmišljam. Kako li sam se naterala da dođem na posao? Dan je tmuran, oblačan, kiša pada. A ja sam meteoropata:loše vreme-loše raspoloženje. Kad se setim svog toplog kreveta dođe mi da samo izađem odavde i ostavim sve kako bih uskočila u krevet. Ali ne ide život tako lako. Da bismo bili uspešni, moramo da radimo. Tako i ja moram da sedim ovde i radim jer moram da zaradim novac. Nije lako. Nekada ima puno posla, nekada nema posla uopšte pa razbijam glavu raznim temama, kao na primer sada. Razmišljam o volji za životom. Šta je ono što nas svakog jutra „natera“ da ustanemo iz kreveta i radimo nešto tog dana, zapravo živimo? Da li nas motiviše novac ili ono što ćemo novcem sebi omogućiti? Da li radimo samo za egzistencijalne troškove:kirija, struja, voda, telefon? Nekad se zapitam, kao sada, ima li smisla raditi u ovoj državi? Kao mlad čovek si prisiljen da radiš kako bi imao gde da živiš, u momentu kada se odvojiš od roditelja. I kad živiš kod roditelja, posle osamnaeste te drugačije gledaju. MORA DA SE RADI je rečenica koju sam čula bezbroj puta u životu. Svi zapravo radimo, ali da li je iko, zapravo, srećan i zadovoljan poslom koji radi i životom posle posla? Šta vi mislite?